Kategorija: Proza

Dobro mi je u mojim knjigama, nemoj me tražiti izvan njih

Odlomak iz romana Vremenska petlja

Pisac: Ja znam da si ti zaljubljena u mene. Već neko vrijeme. Drugi to ne vide, jer si ti mudrica, ali ja osjećam. I lijepo mi je. Uživam. I stidim se. Jer sam te ohrabrio i zaveo. Ali nisam lagao. I ja sam zaljubljen u tebe. Zamišljam da putujemo zajedno, da živimo zajedno, da se budim pored tebe, i da te gledam dok spavaš, i da te ljubim dok se budiš. Zamišljam nas kako čitamo jedno drugom, i kako peremo zube u istom ogledalu, i kako se ljubimo pod tušem, i zamišljam da plešemo na kiši, bosi u prašini, i kuhamo skupa, goli u keceljama, i slušamo radio u autu pod snijegom. Čuješ li smetnje? (Buba klimne glavom. Trnci, i grč. Srce koje raste, i grudi koje se smanjuju. U svemu što je rekao sve je što nije rekao.) Dva puta sam stariji od tebe, nastavlja, drugim glasom. Čuju se smetnje… U meni je sve više iskustva a sve manje života. Plesali bismo bosi na kiši, a onda bi se meni upalila prostata. Hrkao bih pored tebe budne. Dobio bih šuljeve od vina. Ja nosim ovo tijelo kao zahrđali oklop. Sad kad bih ustao, čula bi zglobove kako škripe. Šta bi ti s tim? Ljubav nije kugla koja se vuče za nogom, na lancu. (Buba otvori oči. On je gleda, i smiješi se, kao na koricama svojih romana. Dođe joj da se okrene, i provjeri, govori li samo njoj. Kakav gad! I kakav talenat, da nepoštenje proda kao iskrenost.) Ne želim da me vidiš u hladnom kupatilu naježenog, ne želim stajati pred tobom go, s napuhanim trbuščićem, na mršavim nožicama, kao očerupani noj. Ne želim više pretvarati svoju samoću u tuđa razočarenja. Dobro mi je u mojim knjigama, nemoj me tražiti izvan njih. (Ukratko: biti voljen a ne voljeti, zaključuje u mislima Buba njegov splačinasti monolog. Piti iz čistih izvora ljubeći svoj lik u njima. Hraniti ptičad sjemenjem divljih ruža, a onda pisati pjesme o tome kako umiru s rascvjetalim trnjem u utrobi.) Samo sam to želio da ti kažem. Zaljubljen sam u tebe. Činiš ovaj svijet pristojnim mjestom za život. Napunila si mi stomak leptirima. Čujem te kako dišeš, ništa mi ne promiče, ni kako ti se zjenice šire, ni kako ti kosa raste. Razaznajem tvoj hod među hiljadu drugih. Udišem tvoje prisustvo, kao kiseonik. Ali neću usporiti moje vrijeme tako što ću ubrzati tvoje. Nemam ništa zauzvrat. I nikad nećemo biti bliže nego što smo sad. Neću te dodirnuti, jer znam da ćeš nestati. Jer svaki put nestaneš. Jer je moj dodir otrovan.

Dragi Džordž,
Najzad, Sarajevo!
Okruženo je planinama u kojima ima još mnogo aktivnih minskih polja. Tako mi je rekao vozač koji me dočekao na aerodromu.
Na njegovoj ID kartici pročitao sam ime – Sakib.
Po zanimanju je profesor, ali pošto dobro govori engleski više mu se isplati da radi kao vozač nego kao predavač. Prilično je zgodan. Ima lijepe ruke i nokte. Košulja mu je čista, nije vlažna ispod pazuha, i sasvim pristojno miriši. Ni traga bijelom luku, na koji me Vilbi upozorio.
(Zapravo, lokalno stanovništvo se spolja i iz daljine, kad se gledaju iz auta, nipočemu ne razlikuje od nas. Jedina razlika koju sam zapazio jeste da svi i svuda puše.)
Glavna gradska avenija je u jako lošem stanju. Kolovoz je pun rupa i izbočina, između kojih su zakrpe od asfalta. Mnogo je i zakrpljenih zgrada sa obje strane puta. Ima ih nekoliko i obnovljenih. Na`alost, sasvim devastirane pokrivene su bilbordima, što je šteta, jer nakon svih onih ratnih snimaka čovjek ipak očekuje malo više atraktivnih ruševina. Osjećam se prevaren, kao kad naprimjer platiš ulaznicu za neki sexi film, a onda unutra otkriješ da su slobodne scene isječene. Ovako, dobio sam utisak da bi grad i bez rata izgledao jednako zapušteno i propalo.
Sa hotelskog prozora imam pogled na brda oko grada, kao na razglednici koju nam je Vilbi poslao odavde prije dvije godine. Slika se promijenila. Ili ima manje jablanova ili više minareta.
U parku preko puta hotela je neobično kamenje, koje oblikom podsjeća na kućice za pse. Oni to ovdje zovu “stećak” i misle da je to neki istorijski spomenik.
Recepcioner me obavijestio da ih ima mnogo po planinama širom Bosne.
(Riječ je o bezvrijednom kamenju, jer da je imalo neku vrijednost, oko njega bi obilazili turisti u našim muzejima, a ne ovce na njihovim livadama.)
U nekim prospektima pročitao sam da budućnost polažu u travu na tim livadama. Sve same ljekovite biljke.
A mogao bih se kladiti da uvoze mlijeko u prahu iz Ukrajine.

Lepa para i gvozdena vrata otvara.

Odlomak iz romana Konačari

Radnja Konačara prati djevojčicu Maju i njenu porodicu skrivenu u prostoru Muzeja, njihov život koji je obilježen ratom i svim onim što on nosi sa sobom: tegobom, bolom, apsurdom.

Riječ je o antiratnom romanu pisanom, i objavljenom tokom opsade Sarajeva (april, 1995), čija je poetika – poetika svjedočenja. Roman je pisan u formi dnevničkih zapisa djevojčice Maje, što pojačava emotivni učinak i autentičnost prikaza ratne svakodnevnice.

Lepa para i gvozdena vrata otvara. Julio bi, sa svojim vezama i poznanstvima, mogao zaustaviti rat. Samo kad bi izašao iz grada.
Ovde, u Muzeju, ima i nakita, i starog novca, i poštanskih maraka, i slika, i starog oružja, svega… (Julio nudi Brkića polovnom kutijom cigareta.)
Ne misli on da opljačka Muzej, bože sačuvaj, uzeo bi samo nešto malo. Rat je, ne bi niko ni primetio. Pala granata…
Ne može. Dok je Brkić čuvar.
Svaka čast Brkiću. Društveno je društveno. Ali ima u Muzeju i privatnog nakita. Na primer, Gretino koferče. Šta misli on, koliko ima unutra?
Zaista, šta je sa koferom moje bake?
Pitala sam mamu šta baka čuva u njemu. Odgovorila je da ne zna. Kofer je limeni, crni, manji od aktovke, sa bravicom na koju baka stavlja katanac.
Ključ drži na lančiću oko vrata. Iz stana u plamenu ponijela je samo torbu i ovaj limeni neseser. Znam da je ostavila albume sa fotkama, svežnjeve
pisama i svjedočanstva. Nakit je nosila na sebi, bočice sa mirisima u torbi. Ne vidim šta bi još moglo biti sakriveno ispod crnog lima.
Julio mi je pustio baju. Ako je tačno da su Jevreji bogati, a moja baka je Jevrejka, onda nije sasvim van pameti da moja porodica ima neko blago, za koje ja do svoje dvadeset prve ne treba da znam. To objašnjava zašto moja mama odbija razgovor na ovu temu.
Brkić ne viri u tuđe kofere.
Ako se sve sabere i oduzme, Greta je njima dužna.
Ovo nisam razumjela. Možda nisam dobro čula. Počeli su da govore tiše. Onda je Brkić ugasio pola cigarete, što je poprilično nevjerovatan događaj.
(Kao kad bih ja ostavila pola čokolade.) Prije nego što je otišao, Julio mu je pružio ruku: Da se klade?
Brkić je prihvatio, i izašao.

Ja sam ciganske vatre gledao sa prozora,
ona je oko njih igrala.

Dao bih hiljadu maraka. Dvije. Da nekome ispričam kako je sve bilo, i da on napiše priču. I da se objavi. Da joj pošaljem. Neka čita, kad neće da sluša. Ja je nazovem, ona spusti slušalicu. Čim ja kažem dva, pet, osamnaest, ona prekine vezu. Svaki dan je zovem. Svaki dan otkad sam se vratio. Da sam Ciganin, pa da i nju uzmem. Rodio sam se na Gorici. Pod prozorom su mi gorjele ciganske vatre. Sa njima sam odrastao. Od Ciganki sam učio o ženama. Nema ružnog ženska. Svaka je lijepa. Svaka ima vatru u očima. Svaka voli muško, samo se neke pretvaraju više, a neke manje. Sa svojom sam u braku šesnaest godina. Imam sa njom dva sina. Stariji ima četrnaest. Lud je za kompjuterima. Kad je rat počeo, poslao sam ih u Češku. U kampu su za izbjeglice.
Ja sam radio u marketingu Radija. Radio sam i kao zastupnik Coca-Cole. Kad je rat počeo, nije više bilo marketinga. Direktor me uzeo za vozača. Nijedan dan nije zakasnio. Po najgoroj pucnjavi. Samo se sagnem i nagazim gas. To je bilo u samom početku. Onda smo počeli ostajati da spavamo na Radiju. Ja sam sebi namjestio jednu režiju. Dvoje gvozdenih vrata. Vakuum. Krevet sam napravio od kulisa i pernatih vreća za spavanje. Ostali su spavali na stolicama i stolovima. Imao sam struju, neprekidno, i telefon. Kod mene su dolazili da zovu svoje po svijetu. Moj lokal je bio: dva, pet, osamnaest. Čim je rat počeo, ja sam nabavio tri pasoša. I sve kartice, UNPROFOR, UNHCR, PRESS. Među prvima sam otišao na službeni put. Direktor je znao koliko ja vrijedim i šta mogu. Bilo je dosta komitenata u Sloveniji i Italiji. Stid ih što su pobjegli, a strah da se vrate. Takvima sam prodavao bajramske čestitke. Slali su me i po novac. Jednom je trebalo da donesem u Sarajevo pola miliona maraka. Pitao sam hadžiju šta ako mi otmu. “Neka tebi ništa ne bude, a ako ti otmu, halali.” Donio sam pare.
U to vrijeme su mnogi odlazili službeno, samo sam se ja uvijek vraćao. Donosio sam hranu, piće, lijekove. U dva, pet, osamnaest uvijek je bilo kafe. Dolazile su sekretarice, spikerice, lektorke, strane novinarke, pjevačice, glumice, prevodioci. Namirisane, čiste, uređene. Vani granate, snijeg, bijeda, a kod mene električna grijalica, muzika, piće. Svako veče sam imao drugu.
Nadiru sam prvi put vidio u sobi za lektore. Bila je nova. Samo sam provirio kroz vrata i rekao: dva, pet, osamnaest. Ona je poslije pitala kolegice šta to znači, i one su joj objasnile da je to moja soba. Bilo joj je smiješno. Ali je sutradan došla na kafu. Na početku rata ostala je bez muža. Odveli su ga jedne noći, i nisu joj ga više vratili. Ostala je sa kćerkom, dvije i po godine. Došla je sva zakopčana. Rukavi do članaka, suknja do tala, košulja do grla zakopčana. A jedna joj cipela pukla sa strane. Sramota, rekao sam joj, da tako lijepa djevojka hoda u takvim cipelama. Pravdala se da nema, da joj je granata sve odnijela. A nije. Za sve se pravdala da nema. Rekao sam da ću joj ja dati nove cipele. Od moje žene. Nije htjela. Ja sam rekao da ću ih onda dati nekoj drugoj. Pristala je da ih uzme.
Bila je najbolja lektorka. Sve je znala. I mene je učila da pravilno govorim. To je važno u marketingu, govorila je. Nije svejedno hoću li reći nešto ispravno ili pogrešno. Učila me bosanski jezik.
Kad su lektorsku sobu iznajmili stranim novinarima, ona je došla da pita može li prespavati kod mene. Ja sam rekao da može, ali da ja uvijek spavam go. Ona je rekla da joj to ne smeta. I ona je spavala gola. Imala je tijelo kao flaša Coca-Cole. Ja prije nisam ni sa jednom ženom mogao da spavam u krevetu. Ni sa svojom. Završim šta treba, i pošaljem je u njen krevet. A sa Nadirom sam tu noć spavao skupa.
Počela je dovoditi svoju kćerku. Mala je našla neke sličice polijepljene po inventaru, lizala ih i skidala zubima. Pitao sam Nadiru je li joj dijete normalno. Naljutila se. Mala i ja smo postali prijatelji. Ja sam je zvao Azrael. Po onom mačku iz crtanog filma. Više je mene voljela nego majku. Ja sam joj donosio bijele čokolade iz Italije. I lutke.
Nadiri sam donosio cipele, veš, nakit. Nije nosila obični nakit, nego kartije. A veš sam kupovao da me niko ne vidi. Gore mi je bilo da to prenesem nego pola miliona. A ona, glupača, obukla ga i pokazivala okolo. Šta je od mene dobila. Tad sam je prvi put naružio. Rekao sam joj da me zbog toga mogu poslati u vojsku. Ljudi su zavidni. Reći će da sam ukrao. Drugi su pušili loš duhan, i tuđe opuške, a Nadira žuti Kent. S medom. Tih dana su ljude sa Radija slali u vojsku. Direktor je jedva uspio da me sačuva.
I bundu sam joj poklonio. Nazvao sam ženu i rekao joj da ima jedna djevojka koja me pazi, skuha mi i opere, i da bih joj rado poklonio njenu bundu. Sedam i po hiljada maraka. To je moja žena dobila na poklon pred rat, od jednog komitenta. Pitao sam ženu šta misli o tome. Rekla je: “Neka je djeci otac živ i zdrav, a biće bundi ako Bog da.” I pitala me pazi li me u još čemu, osim u kuhanju i pranju. Rekao sam ne. Nisam htio da je povrijedim. Poslije sam saznao da je već tad znala. Neko je požurio da joj ispriča.
Kad Nadira nije bila dežurna, spavao sam u njenom stanu. Ona mi je čitala. Tako sam učio da lijepo govorim i da se izražavam. Čitala mi je svašta. Kako su se djeca rađala poslije Hirošime. I slike mi je pokazivala. Pitala je kakva će se djeca rađati poslije Sarajeva. Čitala je i češkala me. Jednu bi nogu prebacila preko mene, i ljuljala me, dok ne zaspim. Azrael bi došao i legao između nas. Ja sam Azraela učio ciganski. Hasme zaira, to znači pojedeš mi stidne dlake.
Naučio sam je da se zakune: te me ravle ćave, da mi umru djeca. La ćo, dobro. Nadira je zabranjivala da Azrael psuje. Ali se nije brinula za nju u drugim stvarima. Nije joj kuhala čaj. Puštala je da ide bosa po kući. Ja sam joj kupio papuče. I lutke. Najviše je voljela Budu. Od voska. Sa njim je spavala. Govorila je da liči na mene. Često me pitala jesam li je ja rodio. Ja sam odgovarao da nisam. Bila je tužna. Onda me opet pitala: “Gogo, jesi li me bar malo rodio?” Odgovarao sam da jesam.
I Nadira me ispitivala. Pitala me volim li je više od svoje žene. Odgovorio sam joj da ja sa svojom ženom imam dva sina. Porodicu. Pitala me jesmo li i nas troje porodica. Vidio sam da moram da bježim. Da sam zaglibio. Prvo sam probao da je naljutim. Pozvao sam njenu najbolju drugaricu u dva, pet, osamnaest. Nadira je otjerala. Onda je skočila na mene. “Je l’ se to ja ne guzim dobro?”, pitala je. I sve je poderala na meni. Poslije dva puta rekao sam da ne mogu više. Možeš! I nastavila je. Sedam puta! Perje u vrećama za spavanje bilo je mokro od znoja. Poludio sam za njom. Morao sam da pobjegnem. Htio sam da odem i da se ne pozdravim, ali direktor mi nije dao. On je poštovao moju ženu. Nije odobravao moju vezu sa Nadirom. Ona je htjela da i nju povedem. Rekao sam da se vraćam svojoj porodici.
Otišao sam u Češku. Nadira mi je telefonirala poslije dva mjeseca. Rekla mi je da nosi moje dijete i da će roditi. Rekao sam joj da ne pravi gluposti, da ne rađa dijete za cirkusa, kao oni iz Hirošime. Obećao sam da ću otići po nju i odvesti je u Njemačku, da abortira. Vratio sam se i sredio joj službeni put. Ona je htjela da vodi i Azraela. Rekao sam joj da se djeca ne mogu voditi na službeni put. Ona nije htjela da ide bez male. Našao sam ženu sa djetetom na pasošu, dječakom. Ošišali smo Azraela, i skinuli joj minđuše, da na granici misle da je dječak. “Gogo, jesam li ja sad muškar?”, pitala me kad se pogledala u ogledalo. Ja sam je nosio kroz tunel. Kad smo se popeli na Igman, pokazao sam joj Sarajevo. Pitala me šta je to.
“Das ist Valter”, odgovorio sam. Bile su to prve njemačke riječi koje je naučila. Vozila se u kombiju ispred nas.
U Njemačkoj sam Nadiri našao posao u našem konzulatu. Rekao sam joj da se javi tamo, ali da nikome ne kaže da mene poznaje. Da se pravi da nikad nije čula za mene. Jer će ostati bez posla, ako saznaju da je sa mnom živjela. Zaposlila se, i nije me više zvala.
Sad sam ja mogao da se vratim u Sarajevo. Nazvao sam direktora, i pitao mogu li da se vratim na posao. Odgovorio mi je da mogu, ali da mi treba ovjera vize u našem konzulatu. Otišao sam kod nje, da mi da jedan pečat. Nije me primila. Nahuškala je gorilu na mene. Otišao sam u govornicu i nazvao je. Rekli su mi da je izašla. Vratio sam se bez pečata.
Svaki dan je zovem. Kažem dva, pet, osamnaest, i čekam. Nekad spusti slušalicu odmah, a nekad čeka i ćuti. Ali čim progovorim, prekine vezu.
Da sam Ciganin, ubio bih, ili sebe, ili nju. Ali nisam. A ona jeste. Ja sam ciganske vatre gledao sa prozora, ona je oko njih igrala.

Priča iz istoimene zbirke priča “Đavo u Sarajevu”

Bio jedan carević pa se u njega zaljube dvije sestre princeze. Starija uzme da otruje mlađu, ali se prevari pa sama otrov popije i u mukama umre, a đavo joj potom dušu sakrije u zmijino jaje. Prođe neko vrijeme, zmija šest košulja promijeni i u sedmoj, crnoj i srebrnoj, u carski vrt dođe i caricu svoju mlađu sestricu pored prstena ugrize. Sluge skoče da zmiju ubiju, ali je ne stignu, i ko zna koliko bi košulja još promijenila da ne padne na nju jednog dana drvo jorgovana i ne razmaže joj šaru na leđima.

Takvu šaru izatka iste noći na ćilimu nekakva žena i na njoj začne muško dijete kojemu dadne ime Nasradin. Dijete bude pametno i poslušno i starost dočeka kao hodža. Dok jednom ne zabasa u njegovu bašču krmak i ne učini mu zijan u dinjama. Hodža zajmi krmka, namrtvo ga izdegeneči i onako u huji ispeče i pojede. Istom ga strefi damla. A duša mu ne preseli na ahiret, nego se za kaznu ponovo rodi, ali kao vlašče.

Učeći od svakoga a najmanje od učitelja, izraste ono u pjesnika, upadne u loše društvo i iz čista mira i puna pištolja opali u nekakva cara i njegovu ženu. Tu kad vidi da je njih pogodio, a sve ostalo promašio, okrene da bježi, ali upadne u vruć asfalt i zalijepi se kao muha na med. Utom stignu žandari i rastave ga prvo sa asfaltom i cipelama a potom i sa životom i dušom.

Dušu mu u grudi primi slavuj, ali iz njih ne zapjeva, jer mu đavo podmetne grančicu namazanu ljepilom i zajedno sa njom strpa ga u kavez. U novom domu najviše mu se obraduje mačka. Još mu perje ni poda nije osolilo, a nekakva Ciganka gledajući iz suha potoka zvijezdu kako pada, zanese se pa zanese i rodi blizance. Mlađi i po redu trinaesti bude pametan i poslušan i starost dočeka kao lopov. Ali kad jednom na grad napadnu dušmani, vlast natjera sve lopove pa i njega da pređu u policiju i danju da oni čuvaju zakon, a noću da zakon čuva njih. Tako on stane od bogatih uzimati i siromašnim prodavati te od ćara i jednim i drugim milostinju dijeliti. Dok jednom u nekakvom potkrovlju ne zatekne uključen televizor i na ekranu ne ugleda sebe, samo sa bradom i šubarom. Skoči da televizor ugasi, ali ne stigne, jer iz ekrana izleti granata. Od treska i udara probudi se pisac ove priče i požuri da zapiše sve kako je bilo.

* * *

Mlađa sestra i carica proživi sa carevićem neko vrijeme u sreći i ljubavi, a kad jednog dana izađe u vrt ujede je zmija. Otrov bude jak ali i ljekari budu dobri, tako da prvo umre carević od tuge i brige pa tek onda carica od straha i otrova.

Duša joj pređe u sjemenku i iz nje izraste u bašti nekakvog hodže ogromna dinja na ponos i diku čitavom kraju. Ali je zajedno sa sjemenom nečija svinja pojede.

Rodi se opet u tuđoj zemlji kao princeza. Jednom tako krene ona sa svojim mužem budućim carem da kupi ćilim sa crnom i srebrnom šarom, kad pred njihov automobil iskoči mladić u sjajnim crnim cipelama i pištoljem ubije i nju i muža.

Od pucnja se na nekakvom tavanu u starom ćilimu prepadne mačka i prije vremena omaci sedam žutih mačića. Najmlađe brzo nauči loviti miševe, postane u tome nadaleko čuveno pa ga tako na kraju neki žandar u penziji usvoji. Jednog dana zatekne mačak u sobi krletku, a drugog dana žandar u krletki mačka. Starac se razbjesni i ubije mačka osam puta. Mačak sa devetim životom pobjegne na kraj grada. Tu u suhom koritu ulovi crnu cipelu, u cipeli zlatnu ribicu, u ribici zlatan prsten sa crnim kamenom.

Duša mu jedva izađe na njušku, uzjoguni se, sakrije u beharu jorgovana i stane odatle poručivati đavolu da joj više nikakva tijela ne treba. Ali je đavo nekako prevari, i jedne noći pojavi se ona opet, u dva oka koja su više knjige čitala nego po svijetu gledala. Tim očima pročitaće jednog dana ona ovu priču, i tada će se naposljetku dosjetiti da umjesto nje živi neko drugi.

* * *

A carević u srcu izabere mlađu princezu, pa kad vidi da se starija sprema da otruje sestru, zamijeni im čaše i vjenča se sa svojom izabranicom. Kad mu ženu ujede zmija, on od tuge i brige umre i izmoli da mu duša ne ide daleko od carice u postelji.

Želja mu se ispuni i on nastavi da živi kao drvo jorgovana. Mirisao je od njega carski vrt, ali je caricu od mirisa boljela glava. Naredi da ga posijeku i sluge joj posljednju želju ispune.

Na svijet se opet vrati kao najmlađe od trinaest prasića. Zarana naučeno da se bori za svoju sisu pod suncem, prasence jednog dana odluta lopovskim putevima na drugi kraj grada i tamo u tuđoj bašti nađe crnu smrt među žutim dinjama. Ali je i mrtvo još neko vrijeme po svijetu hodalo, jer mu kožu prodaju i od nje načine cipele.

Dušu mu đavo utrapi nekakvom žandaru, čovjeku bez duše, koji se odjednom postidje svoga posla i kupi kavez i u kavezu slavuja. A kad mu slavuja očerupa mačak, sažali se nad svojim životom, sa osam metaka napuni mačka, a devetim sebi usta i zauvijek zanijemi.

Istu noć izikri se zlatna ribica, koja kad poraste proguta zlatan prsten sa crnim kamenom i nastani se u crnoj cipeli sa asfaltiranim đonom na dnu potoka. U toj je cipeli za velike suše nekakav mačak sa očima boje olova i grančicom jorgovana zalijepljenom za brkove pronađe polumrtvu i proguta poluživu. Ali se ribica uzjoguni i oboje izdahnu u međusobnom praćakanju.

Prije zore rodi se pisac ove priče i kao svi pisci postane podijeljena ličnost. A ovu priču napiše neko drugi.