Kako je Zdravko Šotra Lazi Kostiću natakao šešir Milice Jakovljević.
Na prvom dvočasu govorili smo o pesmi, na drugom smo gledali film. Dok je još trajao, poslao sam selfie: lice zblanuto onim što vidi. Stigao je odgovor: ali zašto to gledate? Bolje pitanje bi bilo: zašto su mi na toj slici oči sjajne od suza.
1.
Na prvom dvočasu, oslanjajući se na članak Deveti stih oktave, objavljen u knjizi Dijagnoza patriotizam, zasnovan na uverenju da je pesma Santa Maria della Salute autobiografska, dokazivao sam (i čini mi se dokazao) da se ona ne odnosi na jednu epizodu iz života pesnikovog, nego na život njegov ceo, određen nemogućnošću da se filozofija ukrštaja živi u palanci. Dovodeći u pitanje mnoga nepažljiva i nedosledna čitanja, ili, još češće, proizvoljna učitavanja, tvrdio sam da se pesma ne završava u mističnom zanosu, nego u gorkoj samoironiji.
Radeći tako, manje-više isto, u proteklih pet-šest godina nekolikim sam generacijama studenata sugerisao da se pesma ne može razumeti bez uvoda u Kostićev koncept ukrštaja (Osnovi lepote…), preporučivao izvrstan tekst Svetozara Petrovića o Kostićevoj polemici s Bogdanom Popovićem (Šekspir i dr. Laza Kostić), objašnjavao važnost članka o (tankoj) poeziji Branka Radičevića (Gete i njegova narodna svijest) i upozoravao na pravu prirodu Kostićevog izopštenja. Počinjao sam, obično, inscenacijom Kostićevog smušenog govora u Matici srpskoj, 1899, povodom Zmajeve godišnjice, i visokim ocenama knjizi koja je iz tog skandala nastala (O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovu dobu, u: Sabrana dela Laze Kostića, Novi Sad, 1989).
2.
I ne boli srce više, –
Samo bridi;
Još bi s’ našla suza koja, –
Al’ se stidi.
(J.J. Zmaj, Jesen)
Prvi utisak, nakon odgledanog filma Santa Maria della Salute Zdravka Šotre, dok traje odjavna špica: stid. Što se to napravilo, što se za to našlo novca, što su u tome srčano učestvovali talentovani glumci, što se to, osim sa filmskog platna, i kao serija sedmicama prelivalo iz ćorave kutije u glave TV-gledalaca.
Počinje kukavički: s naratorom ispred crkve Santa Maria della Salute. Ali umesto da taj narator kaže: Tate, mame, sg su skupe pare, sg je oskudacija, on nam u odelu Milana Savića održi blic-predavanje. O tome kako su za gradnju crkve Mlečani posekli šume u našim krajevima i kako je pesnik to ožalio u stihovima. Da bismo već u sledećoj sceni gledali nekog čupavog brku kako se budi, ustaje, nišani u plafon jednim pa drugim okom, škropi se (perucka) iz bokala i go gimnasticira ispred otvorenog prozora, ne mareći ni što ga snaša od prekoputa radoznalo gleda, ni što je otac (ili muž?) odatle potera navlačeći zavesu. Potom brko u belom odelu sedi za pisaćim stolom i iz glave izvlači gotove stihove pesme Među javom i med snom, a to kroz odškrinuta vrata gleda onaj Manulać i nekom tipu iza sebe objašnjava: A kad Laza Kostić u belom odelu sedne za sto, to može da znači samo jedno: smišlja stihove. Stvaralački čin je za njega jedan svečan trenutak.
Tako nas reditelj i scenarista Zdravko Šotra uvodi u život velikog pesnika: profesorski dosadno, salonski površno i dramaturški jeftino.
Od reditelja Greha ranjenog orla njene majke valjda se drugo nije ni trebalo očekivati. Najzad, to je i bio razlog da sam i film i seriju uspešno ignorisao duže od godinu dana. Ali crv radoznalosti nije se s tom mudrom odlukom mirio, strpljivo vrebajući svoju priliku. I kad je, prema silabusu za predmet Srpska književnost XIX vijeka, na drugoj godini prvog ciklusa studija književnosti naroda Bosne i Hercegovine Filozofskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu, stigao ove godine na red Laza Kostić, crvuljak je najzad izašao na zelenu granu. Sa pretpostavkom da bi film, ma koliko loš, mogao pokrenuti razna zanimljiva pitanja o konstruisanju postjugoslavenskog srpstva (jednako kako u tu svrhu gledamo Šotrinu Zonu Zamfirovu), pritisnuo sam nesretno play.
Prve minute su teška borba reditelja sa obimnim materijalom, mučan napor da se televizijska serija premontira u film. (Otud pripovedač u funkciji lepila.) Četvrt sata traje ekranizacija Kostićeve biografije, od nacionalnog aktivizma, zatvora, finansijskog kraha, neuspelih pregovora oko braka s Julijanom Palanački i boravka na Cetinju do povratka u Srbiju i susreta s odraslom Lenkom.
I nju reditelj uvodi u priču invencijom netalentovanog studenta dramaturgije: ona u šetnji blista pojavom, uz sladunjavu muziku, a Manulać odgovara radoznalim intelektualcima okupljenim oko dežurnog kafanskog stola otkud se takva lepota obrela na novosadskim ulicama: iz bečkih i peštanskih instituta. Tamo je to devojče izraslo u tako pametnu, lepu i obrazovanu devojku.
Minut je filma dvadeset drugi. Laza na poziv domaćina posećuje imanje Dunđerskih i prilazeći ugleda Lenku na prozoru. Zastane – Šta je to, ko je to. Anđeo! – A sluga mu odgovara: To je gospođica Lenka. Jadni nositelji glavnih uloga sad moraju, kao da su u indijskoj telenoveli, da poziraju pred kamerama i licima dočaravaju sudbonosnu važnost trenutka. U naredna dva minuta, naprimer, Tamara Aleksić ima težak glumački zadatak da se tri puta postiđena sakrije iza zavese, pred zacakljenim pesnikovim očima.
– Šta biste voleli da vam otpevam?
– Nešto nebesno.
– Nebesno?
– Da, kao nebesno plavetnilo vaših očiju.
– Ne znam ništa tako plavo.
– Šta god da otpevate, ja ću biti na sedmom nebu.
To je dijalog koji vodi, u salonu Dunđerskih, autor knjige O Zmajovi i njegovu dobu (Sombor, 1902).
Pa onda duuuge minute šerbe-dijaloga potopljenih u klavirsku agdu: koketiranja u parku, u salonu, s-konja-prema-prozoru, pored reke, među stablima. Tu autor prvog prevoda (i možda još uvek najboljeg) Romea i Julije prepričava umnoj, pametnoj i obrazovanoj devojci, koja govori četiri jezika i školovala se u Beču i Pešti, Šekspirovu tragediju. Evropski školovana morala bi znati tu priču, a kao obožavateljica Kostićevog opusa i njegov prevod, ali eto ne zna, jer je reditelju i scenaristi potreban motiv nesretne ljubavi u zapletu. Pa kad se Lenka prepozna u Juliji, da kao jedna od najobrazovanih Srpkinja toga vremena! ovako sažme Šekspirovu tragediju: Dakle, ljubavna priča, ali tužna. A kad joj Laza potvrdi, ona još i utvrdi: Dakle, ljubav prava, ali nemoguća.
Pa onda se Laza vraća u Krušedol, pa ga ona posećuje tamo, pa on opet kod Dunđerskih, pa ona opet u crkvi, zagledana u ikonu Bogorodice, okupanu nekim kičastim svetlosnim efektom, pa on njoj znate vi gde je moja sreća, a ona njemu pa znajte da vas ona tamo čeka, pa onda opet u vrtu Dunđerskih, gde umesto da razgovaraju jedno s drugim poveravaju se svako svome drvetu, zbog čega ih onda majka Lenkina posadi pred sebe i zamoli Lazu da pusti Lenku da se uda i rađa svoju decu, pa on onda ujutru napusti imanje, ali ne pre nego što mu Lenka izjavi da će se udati samo za onog ko je kao on, a takvih nema dvojica.
U Krušedolu Laza ne može da spava, ne razlikuje san od jave, samo nju vidi, jednu jedinu, čemu onda kumovi mu nalaze lek: da ga udaju za Julijanu Palanački. Dok po tom uspešno svršenom poslu nazdravlja s prijateljima okupljenim oko onog dežurnog kafanskog stola, pojavljuju se na trgu prekoputa Lenka i majka joj. On im prilazi, majka ih ostavlja, on kaže zakucalo je moje staro srce, Lenka da nije staro, čim jače kuca, a da i ona ima srce u grudima, isto. On pita da li mogu da se izmaknu negde, da porazgovaraju, ona jedva dočeka, otkako je otrčao s njihovog imanja, ona čeka tu priliku. I o čemu onda razgovaraju? O Nikoli Tesli, s kojim se Laza sreo u Beču.
– Pa šta kaže gospodin Tesla?
– Uvek je lepo razgovarati sa tako umnim čovekom kakav je Tesla.
– Pa hoće li da me ženi, pita Lenka. I još: genijalni ljudi se retko žene. Pa i vi biste ostali neženja da moj otac nije otišao do Sombora da isprosi devojku za vas. I šta kaže Tesla kad mu pomenuste mene?
– Kaže, zašto ona odbija tolike prosce, da niste vi nju zaveli mladu.
– Kako mu je to palo na pamet?
– Ne znam. Šta vi kažete na to, gospođice Dunđerski?
Na kraju ona, ljuta, razočarana, ironična i uvređena, jer on, srpski Gete, nema Geteovu hrabrost da oženi mlađu (Gete je imao 73 godine, a Ulrike 19) odlazi: javite mi dan vašeg venčanja, da tog dana nigde ne budem.
Pa onda bude venčanje, i kume, izgore ti kesa, i povratak Dunđerskih na imanje, gde Lenka pati, kopni i vene. A u domu Palanačkih Lazi punica gasi lampu nad pisaćim stolom, pa se on vraća u Krušedol. Majka Lenku odvodi u Beč, pa ona tamo legne tužna i ujutru umre. Sahrane je kao deliju-devojku, uz prisustvo najuže familije i nevelikog broja statista. Tu opet Manulać ima dužnost da zaključi, u još jednom rezonerskom dijalogu, na konstataciju sagovornika, da Lenke više nema: nema je za mene i za vas, ali osećam da će živeti u Lazinom životu zauvek. Dobro ga poznajem. I onda rez na Veneciju, i crkvu, a off nastavlja: Čini mi se da će on sada sve svoje misli, čitav život, čitavo svoje biće da okrene negde prema nekim, nekim drugim svetovima. U kadar ulaze Laza i Julijana, a u off-u, sad neki novi glas: Lenkina nedostižna lepota pretvoriće se u žudnju za onom nebeskom, neprolaznom lepotom koja je ovekovečena u Bogorodici. Pa onda Julijana pita je li to ona crkva iz Dužde se ženi, pa kad on potvrdi da jeste (dušo moja) ona predloži pak onda je moli da ti oprosti, a on, s licem preko pola ekrana, počne: oprosti, majko, sveta… A Julijana: oprosti i ti, spala sam s nogu, ne mogu koliko ti hodati…
Pa onda opet red naratora u off-u (dok on stoji u crkvi) – u njemu će se nadalje Lenka Dunđerski i Bogorodica među sobom preplitati – pa red Laze Ćetkovića koji recituje pesmu, red off-a – Pa će kao kakav Petrarka do kraja života tražiti put do nje.
I kad smlaćeni gledalac već pomisli da mu se smeši kraj mukama, da je Šotra dotakao dno svog čitanja Kostića, vidimo Lazu kako spava, a onda i njegove snove, šarene kao vašarske razglednice, i u njima njega i Lenku zagrljene… (Ćetković ne prestaje da recituje…) Sad smo kao muž i žena, kaže Lenka. Film se vraća na zemlju, gde Lazi aplaudira puno pozorište, pa se diže opet u oblake, pa spušta na zemlju, gde umire Julijana, pa u oblake, pa u voz gde Manulać nasluti da će snovi postati pesma, pa u bolnicu, gde Laza umire, pa u oblake, gde se ljubavnici stisnu obraz uz obraz okrenuti poluprofilom kameri.
Kraj, hvala Bogorodici od spasa.
3.
Završnim kadrom filma Santa Maria della Salute, reditelj i scenarista Zdravko Šotra je, nehotično i indirektno, potvrdio glavnu tezu Devetog stiha oktave: bez ironijskog ključa, Kostićev je misticizam kič. Ali Šotrina palanka i danas, kao i pre sto godina, više ceni lajpciške razglednice od venecijanskih ogledala.
Šotra je, kao da je čitao i pogrešno razumeo taj moj tekst, nepogrešivo iz Kostićeve biografije izdvojio uglavnom ono što je palanačka kritika u njoj videla kao korisno i važno. Igrajući na sigurno, on je tu kritiku preveo u filmski jezik. Banalnost tog jezika je tačna slika banalnosti i te kritike, iste onakve protiv kakve se pobunio i Kostić, a o čemu sam i sam pisao i govorio studenticama i studentima. Pa otkud mi onda vlaga u očima na kraju, i zbog kakvog stida, kad je film dokaz više svemu tome?
Poslednji kič-kadar filma – u smrti sjedinjeni ljubavnici, obraz uz obraz, zagledani u stranu, u visinu i u daljinu – dosledan je završni potez dirigentskog kolca pod kojim je odsvirana ova opereta sa mucanjem i zevanjem. Ne, nisu mucali glumci, oni su pozirali najbolje što su mogli, i nije zevala publika, jer je zaspala i pre nego je ušla u Šotrin šareni mrak. Mucala je i zevala u ovom filmu Kostićeva poezija, svedena na meru provincijskog pozorišta. Scenarista Šotra se, nemajući ni znanja a ni motiva da tu poeziju razume, odlučio da njenog pesnika oživi na ekranu u formatu stikera za devojačke spomenare. Sada je preostalo samo da Mattel napravi Kena Lazu i Barbiku Lenku, pa da poučavanje novih generacija o poeziji srpskog romantizma najzad pređe iz 19. u 21. vek.
Zašto se Lenka zaljubila u 30 godina starijeg muškarca? Sudeći po Šotri, zato što je trčao brže od fijakera i zato što je bio slavan. Sve zbog čega joj je mogao biti zanimljiv – duhovitost, polemički duh, erudicija, inteligencija, kosmopolitizam, diplomatsko iskustvo, intelektualna hrabrost da udari na radikalsko srbovanje – Šotra je izbrisao iz njegove biografije, koju je ispunio dosadnim glasom naratora i patetičnim recitacijama Maneta Kujundžije. Kao da nikada ništa o Lazi Kostiću nisu napisali Stanislav Vinaver, Veljko Petrović, Dragiša Živković, Svetozar Petrović… i kao da nikad on sam nije ispisao 450 stranica o Zmaju.
Iz te je knjige scenarista Šotra mogao izvući drugačiju motivaciju za Lenkinu strast. Umesto čudaka koji obljubljuje stabla u parku, mogao je pred nju izvesti čoveka ispred svog vremena, onoga koji je u svom video licemerstvo i rugao se rodovanju, objašnjavajući slab odziv srpstva na Zmajev poziv za pretplatu na Snohvatice (svega 53 pretplatnika!): “Ja bih rekao da je to snobizam, razmetljivost i farisejstvo u većine tog našeg nadripismenog sveta. (…) Ima to da gde narod opada, ali nigde valjda toliko koliko u nas i, što je najžalosnije, nigde to nije pohvalno kao u nas. To je naše ‘rodovanje’, to je uzdanica naše književnosti i prosvete. Ja sam tu pretvoricu davno uočio, al’ sad sam je ukebao na gomili.” (361-362; brojevi se odnose na paginaciju u navedenom izdanju Knjige o Zmaju). A sve to u sredini (Zmajevoj, radikalskoj) u kojoj “književnik dvaput više vredi ako je od naše stranke, od naše družine, s’il est de la bandei“. (353-358, id.)
Mogli smo s Lenkom skupa čuti ogorčenog kritičara srbovanja: “Vala, i ja sam se sit nasrbovao, i robovao sam srbujući, koje u Pešti koje u Beogradu, koje na Cetinju, i prodao ‘livade i potrošio hiljade‘ srbujući; bilo je nekad vrijeme kad sam se čak i ponosio što sam Srbin, – al’ tako kao ti, tako velikim S-om nijesam, vaistinu, nikad ‘srbovao’.” (520) Rušigrada koji iz temelja potresa Zmajev (i njegovog doba) moral: “Ustarabari su ljudi koji se ‘drže tarabe’, koji od svakog vetra beže u zavetrinu, od svake nezgode traže zaklona. Ta se vrsta ljudi u politici obično zove oportuniste. (…) O Zmale, Zmale, pijana te vidio! – što reku naši Bačvani. – Okani se ti politike, nije to za nas. Nauči se bar iz mog žalosnog primera. Eto vidiš, ja sam bio više puta u dvorima te laže i varalice, isprva je lebdila oko mene svakom dvorbom i ugodbom. Dok sam se ja u nje častio, ti si samo kroz plot gledao, pa ti se činilo da se ja divno zabavljam.” (89, istakao N.V.)
Mogao je Lenku ošinuti i znalac naše usmene književnosti, kad prepoznaje u liku Marka Kraljevića ideal lažnih rodoljuba. (424) Kritičar, koji ima hrabrosti, protiv matice, da presudi kako “u Lazinoj [Lazarevića] pričici Sve će to narod pozlatiti ima više onog dubokog, osmejnobonog, onog pravog pesničkog humora, nego u svim šaljivim i satiričkim stihovima Zmajovinim.” (238; Zmaja, koji je “bio tako reći nadničar šale i satire”; 237) Vispreni analitičar, od koga se i danas može učiti tumačenju poezije, pesnik koji se divi umeću, talentu, iskrenosti, originalnosti svoga pesničkog sabrata [u pesmama Sve što dalje vreme hiti (99), Što je java tako kivna (137), Vila Andosila i ptica nevidica (375), Iz Drine (Gojkova nevjesta, 382), Luđani Stojan i oblakinja vila (458), Bisenija (390)], ali istovremeno šiba izveštačenost, plagijatstvo, etičku i jezičku nedoslednost, dvoličnost, karijerizam, egoizam…
Mogla se Lenka, umesto u filmskog fotorobota, zaljubiti u umnog i strasnog čoveka, koji Srpsku književnu zadrugu čerupa jer podilazi nadripismenim ustarabarima (nekritičkim izdanjem druge knjige Pevanija, v. odeljak Mukadem i njegova posla, str. 329 id.).
Dobar scenarista našao bi način da izađe na kraj s anahronizmima, pa ne samo da bi tada filmski Laza Kostić ostao veran stvarnom, nego ni Lenka ne bi na kraju završila u kič-razglednici kao u svom prirodnom okruženju.
Ali Šotra, kad sedne da piše scenario, on ne obuče belo odelo, nego samo stavi na glavu šešir Milice Jakovljević. Tu mu se i nema šta zameriti. Ali to što ga je stavio na glavu Laze Kostića, toga se evo ja stidim, umesto njega.
