D. je učiteljica u penziji. Odgojila je osam generacija ljudi. Naučila ih pisati, čitati, računati, neke i misliti da je ne biti loš čovjek odličan uspjeh, baren isto onoliko koliko i biti dobar đak.
Ustajala bi u pet, pila kafu i pisala pripreme, onda vadila veš iz mašine i kačila ga na štrik, ili bi peglala, ili slagala rublje u ormare, kuhala čaj i kakao i ostavljala na stolu namazane kriške, ili skuhane hrenovke, budila djecu i žurila na posao. Pa bi se oko podne vraćala s posla, išla na pijacu, teglila cekere i pismene zadaće uz stepenice, podgrijavala ručak, prala kupatilo, pospremala sobe, brisala prašinu, čitala lektire, rješavale zadatke, odmrzavala zamrzivač, ribala rernu, pekla kolače, kuhala ručak za sutra… Vadila bi iz koverti novce a u njih vraćala potvrde o računima, gledala dnevnik i seriju, planirala godišnji odmor, dizala kredite za odjeću i namještaj, išla na sastanke odjeljenskih vijeća, nosila voće u bolnice, kupovala poklone za babine, slala telegrame saučešća i propadala na kraju dana kroz tanak dušek u plitak san.
Djeca su pozavršavala škole, poženila se i otišla. Iste godine ispratila je ona njih u Kanadu i kolege nju u penziju. Onda se muž jedno jutro probudio mrtav; kad je došla hitna pomoć otkrilo se da je ipak imao srce.
Odjedom se dan produžio i stan raširio.
Jednom godišnje leti preko okeana i svaki put drhti na granici od straha hoće li joj strogi carinici iz prtljaga izvaditi argete. Od svega djeca požele najviše to, nema toga u Kanadi.
Kad se vrati i kad je sama i kad ih poželi do suza, otvori ono najmanje pakovanje i prođe je tuga. Sviđa joj se ono “dobra stana kruha”. Sve ima dobru stranu. Ima i lošu, ali svako bira svoju.
Sjeti se svih onih dječijih lica s kojima je uglas recitovala i pjevala, i koje je vodila na izlete, čije je crteže lijepila na zidove, i čitala priče o dobroti, bez koje ne vrijede ni pamet, ni snaga. Čovječnost je dobra strana duha.
Pred veče, kad malo zahladi, jer su vrućine prestrašne, izađe u šetnju.
I tako naiđe na reklamu za argetu: Ja, more, meduze. Meduze precrtano. A onda još piše 30% manje soli i masti, i najzad: bez nepotrebnog, užitak je svaršen. I na dnu, malim slovima ono: dobra strana kruha. Kao da je srela starog prijatelja, nastavi dalje. Nije loša ta reklama, misli se, stvarno te meduze znaju biti neugodne, pokvare nekad čovjeku odmor. I sjeti se dušeka, krema za sunčanje i komarce, mazanja pašteta na plaži, kuhanja supa na šporetu u tuđoj kuhinji na plus pedeset, pranja kupaćih gaća i kostima, i peškira na ruke…
Malo dalje opet ista reklama, samo što sada na njoj piše ja, muž, svekrva. Svekrva precrtano, a onda još piše 30% manje soli i masti, i najzad: bez nepotrebnog, užitak je savršen.
Tu se stara učiteljica malo zamisli. Ona je svekrva. Da li bi njena snaha nju ovako precrtala? Kad je dočekaju na aerodromu tamo preko okeana, je li njihov osmijeh lažan, kao što govori ova reklama? Možda se oni tamo raduju argeti u njenom prtljagu, koju joj nisu oduzeli na granici, a ne njoj.
Nemoguće, odmahne glavom. Odluči da zaboravi što je vidjela i pročitala, i da ne misli više o tome. Uznemirena, okrene se nazad, ali s druge strane bilborda još jedna ista reklama.
Piše na njoj ja, fudbal, žena. Žena precrtano, a onda još piše 30% manje soli i masti, i najzad: bez nepotrebnog, užitak je svaršen. Sad, da nije samo učiteljica, da je naprimjer završila ovaj neki novi fakultet za marketing i menadžment, možda bi ona shvatila na neki drugi pametniji način šta tu piše. Ali nije. Sa svojom pameću vidi ona da je tu samo o njoj riječ. Da je ona čitav život bila suvišna, i da bi svi oko nje više uživali da nje nije bilo. Da je ona u tom životu bila meduza. I da je bi ljudima život bio odmor da im ga ona nije kvarila.
Vrati se u prazan stan, srce nikako da se smiri, otvori frižider, uzme iz njega jednu argetu i otvori je. Gleda, i misli: ako je normalno da ljudi koji prave argetu više ne razlikuju žene i meduze, kako da im čovjek povjeruje da razlikuju paštetu i govno?
